Srpski književni glasnik

а о ЕЈ

Ra ВИ

и,

АУТ 5"

“

: .. Š . 24 e

% ЈЕ, :с; | u ix ao : : ено Зи 170 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

— Ихаха! засмеја се Зона и зовну Васку измећарку па одоше обе емејући се а оставише. Мана који сав обливен по челу трашкама зноја једнако гледаше за. њом. И када“ уђоше и замандалише високу капију, још се из чорбаџиске авлије чуо кикот и емех, и слушао га Мане који је као скамењен још једнако стајао на истом месту; утучен и несрећан као из раја изгнани Адам што је погружен стајао 1: пред затвореним едемеким вратима... u

(Наставиће се.) : ОтТЕВАН СРЕМАЦ.

ИЗ БЕЛЕЖАКА СА СЕЛА.

1. : Још дететом, у својој деветој години — прича. мој“ пријатељ — оставио сам село, место свога рођења. Од

тог времена па до своје двадесет осме године свега. сам три пута био у свом селу, у гостима код мојих рођака. | Дочекан искрено, добродушно, враћао сам се у Београд ди освежен, обновљен неразореним, лепим сепоменима п ути- | епима. из доба срећног детињетва. Како су то слатке, свеже. успомене. Доцније као старији, већ као човек, живећи у друштву људи (у паланкама и престоници) видео. 'ам све противно оном животу што сам га дететом у селу гледао. Гледајући подле и гадне људе, окружен | бедом и јадом друштвеним, слушајући како се лукавство, | злоба, подлоет и неваљалетво пакосно церекају пропасти добра и врлине, гушећи се од емрада. иструлелог морала, КЕ ја сам се увек и нехотице отимао да се мислима. вратим 5 ! селу, а то значи детињетву моме. Село по MOM мишљењу 75 још беше чисто, свеже, идеално.“ То беше за мене још једино уточиште, јер сам био убеђен да. село, моје село,

па разуме се и друго, не може ни бити другојачије него онако како су га моје наивне, детиње очи гледале. Нема туге и јада, нема бола, нема злобе и неправде, већ сама.