Srpski književni glasnik

„2 А ' ~ о PEVA : ; NJ а. А 172 Српски Књижевни. ГлАСНИК. ~

сецу. Како је еве дивно. Како је то лепо било. И пролеће и лето, и вече п зора, и јесен е кишама кад ч0бани седе око ватре у колибици покривеној грањем. Око ватре пуцају печењаши, који се још нађу од недозрела кукуруза, причају се приче о али, о пепељузи и вазда других, а киша шушти по лишћу од крова, прокапљује, и кишне капљице падају на ватру и пућкају. Лепа зима; снег, иње, сањкање, грудвање. Све лепо. Ватра гори на огњишту и огледа се на прозору, па као да је у дворишту још једна запаљена, и што зора ближе, петлови све чешће кукуричу лупајући крилима, а ватра, она друга, што се кроз прозор види, све блеђа и блеђа, бледа сасвим, ишчезава, нестане је п тек забеласа снег на крову од качаре и амбара. Како је то све лепо било. И природа и љули. Људи добри, весели, срећни, певају, веселе се, наздрављају здравице на елавама п евадбама. Све лепо, све се песмом п весељем. Нигде туге, уздаха

ни бола, нема неправде, пакости и злобе. Добар уча, добар кмет, добар попа. Сећам га се, иде из цркве ла'ано, кротко, са задигнутим крајем од мантије што га закачи за појас. Прилазе му људи, жене, девојке, старци, бабе, љубе га у руку. Прилазим и ја, весело, са задовољетвом, љубим My руку, он ме помилује по глави и рекне благо: „гле, зар и ти ту!“ Ја сав срећан. Па како :'ам се у цркви ерећан осећао. Попа пева, мирише тамљан и измирна, гледам иконе, људи се побожно крете, сјаје се попине одежде, учитељ пева за певницом, звецка калионица. неким нарочитим милим звуком, а из ње се диже мирисан дим, пред олтаром панаије преливене вином, у њих забодене свеће, па п онај мирис свећа прија, чисто освежава. О како је све лепо, како свеже и слатко!

Тако се пред мојим очима указиваше село, моје село, свако село, кад на њега помислим, јер сам село 5 ž знао само из утисака. наивног, срећног детињетва, и нисам Гајар га после могао гледати другим очима, већ очима оним 2 7 истим којима тад гледах. И ако су Me MHOPOOpojHMH CNy- | >

SA