Srpski književni glasnik

РАЈУ УЧИ аи

: И А му и ди пр Фе три А alu NOS VANNA, ŽNU а , A : + 1 6 Фа 5“ Ри 29 194 Српски Књижевни ГлАСНИК. |

Чим би прешли Сену, куповали су еве што им треба. 4 за доручак код кобасичара, пекара и винара. Парче крв- = њаче, грош хлеба и литар танког вина, то им је био сав доручак, и они су га носили у својим марамама. Али, чим би изишли из села, пошли би сасвим полако и упуестили · се у разговор.

Поена равница, посута овде онде којом гомилицом дрвећа, водила је испред њих у шуму, у малу шуму која је, како им се чинило, наличила на кермариванску. ПШшеница и овас пружали су се с обе стране дуж ускога пута који се губио у младом зеленилу усева, и Жан Кердерен сваки пут рекао би Лику Ле Ганидеку:

— Исто онако као код Плунивона.

— Јест, баш исто.

И они су ишли, један покрај другог, пуни магловитих успомена на свој завичај, пуни оживљених и наивних слика. Опет би им изишао пред очи крајичак какве | њиве, какав живик, каква пустара, какво раскршће или какав гранитни крет.

Исто тако сваки пут застајали су и крај једног камена међаша који је имао нешто слично с галеким | гробним епомеником у Локневену.

Кал би стигли до прве гомилице дрвећа, Лик Ле Ганидек би узабрао сваке недеље по један лесков прутић, по сасвим полако стао би да гули кору с њега мислећи на своје земљаке.

\

Жан Кердерен носпо је доручак.

Овда онда, Лик би рекао какво име, епоменуо какав. догађај из њихова. детињетва, у неколико речи само, и оне су биле довољне да их баце у дуге сањарије. И завичај, њихов драги далеки завичај привлачио их је мало по мало опет сасвим себи, овлађивао њима, и слао им, из. даљине, своје слике, своју вреву, своје познате видике, и мирис зелене пустаре по којој је струјао мореки ваздух.

Они нису више осећали задах париског ђубрета. којим. је нагнојена земља по предграђу, већ мирис расцветане жутилове траве који узима и доноси слан по-