Srpski književni glasnik

Мали Војник. 197

И док је год нису изгубили из вида, они су гледали како се њена висока прилика удаљује, постаје све мања, и као да се губи у зеленилу њива.

Кад су идуће недеље изишли из касарне, Жан рече "Лику :

— Како би било да јој купимо штогод лепо 2 Али су били у великој недоумици какве слаткише да изаберу за краварку.

Лик је био за парче евињске кобасице, али је Жан наваљивао да узму бонбоне од жутог шећера, јер је ем здраво волео шећерлеме. Његово мишљење победи, и они

taa

yaeme код једног бакалина за десет пара белих и црве- :-

~

HHX OOHOOHa. Доручковали су брже него обично, узбуђени ишчекивањем. Жан је угледа први и узвикну: — Ено је. И Лик понови за њим: — Јест, ено је. Она се семејала из далека видевши их и довикну им: – Јесте ли здраво и мирног А они јој одговорише. обојица у исти глас: — А Bn? : И онда девојка стаде да ћерета, да им прича о "обичним стварима које су њих занимале, о времену, о жетви, о својим газдама. : Они нису смели да јој понуде донете бонбоне, и "ове су се полако топиле у џепу Жанову. jeda се Лик оемели и прошанта: Донели смо вам нешто.

— А шта тог запита она. ; Онда Жан, поцрвеневши до ушију, извади мали вишек и пружи јој га. Она стаде да једе ситне парчиће шећера, преврћући их језиком од једног образа до другог и правећи мала