Srpski književni glasnik

МаАли Војник. 199

Кад је дошла до њих, Лик се диже и коракну двапут. Она спусти крављачу на земљу, и пољуби га. Пољуби га помамно, обавивши му руке око врата, не водећи рачуна о Жану, не помишљајући да је и он ту, не видећи га.

А јадни Жан стајао је као избезумљен, тако избезумљен да није ништа разумевао; био је узрујан, ерце | му се парало, и још није могао себи да објасни шта значи све то.

Затим девојка седе поред Лика, и њих двоје стадоше да ћеретају.

Жан их није гледао; сад му је тек било јасно зашто "му је друг излазио двапута преко недеље, и осећао је како га тишти, као каква рана, жестока туга, сав онај бол који обузме човека кад дозна за какво издајство. Лик и девојка усталоше да заједно утерају краву. : Жан их је пратио погледом. Бидео их је како се удаљују једно поред другог. Црвене чакшире његова друга лепо су се виделе из далека на путу. Лик диже бат и удари њиме у колац за који је била завезана крава. Он ју је расејано миловао по испалој ртењачи, док се девојка била сагла да је помузе. Затим оставише крављачу у трави и нестаде их испод дрвећа.

Жан није видео више ништа до зид од лишћа у који су ушли; и био је тако узбуђен да би еигурно пао на земљу, да је само покушао да устане.

·Стајао је непомичан, утучен запрепашћењем и болом, болом наивним и дубоким. Обузимала. га је жеља да плаче, да утекне, да се сакрије, да више никад никог не види. Наједанпут их угледа где излазе из шибљака. Враћали су се полако, држећи се за руке, као сеоски вереници. Лик је носио крављачу.

Њих двоје пољубише се још. једном пре него што су се растали, и девојка оде, рекавши најпре Жану љубазно „лаку ноћ“ и насменувши се као да вели: разуомемо се. Није. јој било ни на крај памети да му данас понуди млека.

о

а.