Srpski književni glasnik

Два мала војника седели су један поред другог, 7 не мичући се с места као и увек, ћутећи и мирно, и на“ и њихову благом лицу није се показивало ништа од свега У | онога што им је узнемиривало душу. Сунце их је било У. право у главу. Крава би овда онда мукнула гледајући | „> | их из далека. - Кир Кад је дошло време, обојица устадоше и повене 0 у касарну. | Лик је љуштио кору с једног прутића. Жан је носио из | празно стакло, и остави га код безонског винара. Затим 3 ступише на мост, и, као и сваке недеље, застадоше на средини да, неколико тренутака гледају како тече вода. Жан се нагињао, нагињао све више и више преко гвоздене ограде, као да је видео у матици нешто што га је вукло себи. Лик му рече: „Хоћеш да гутнеш мало воде, 22“ И чим је рекао последњу реч, глава Жанова повуче остало тело, подигнуте ноге описаше круг у ваздуху, и мали војник у плавом и црвеном оделу бућну x целим телом у воду MH ишчезе у њој. 40 Лик. занемео од чуда, узалуд је покушавао да виче. Мало подаље виде где се нешто миче; затим изби на по- вршину речну глава његова друга, и одмах је нестаде. Још даље низ реку наново угледа једну руку, једну

ка SEAN

њи једину руку како се појави из воде и опет потону. И те

Е5 ј је било све.

Бо Лађари, дотрчавши, не нађоше аеиг тога дана. и Ж Лик се врати сам у касарну, као луд. трчећи, пио

исприча шта се догодило, очију пуних суза и гушећи се од илача, и бришући нос свакога часа: „Био се наг“ 0: 5 на... наго... тако... тако да га је глава занела... онда. је пао... пао.

Није могао да говори више, толико га. је узбуђење –

и 4 4 о

гушило. — Да је само знао. 4 Ги E Монаслн. 3.09 ње ' , Да 5. 477 ТА (Превео с францускога Свет. А. ПЕтРовиЋ.) иде SM