Srpski književni glasnik

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ. (5.) 10) Завист је човеку природна, па ипак је она у

исто доба и порок и несрећа.“ С тога нам је ваља сматрати као непријатеља наше среће и гледати да је угу-

шимо као злог демона. На то нас упућује Сенека с овим лаепим DeumMa: nostra nos sine comparafione delectent: пипquam erit felix quem torquebit felicior! (de ira, Ш, 30), и опет: quum adspexeris quot te antecedant, cogita quot sequantur? (ep. 15); nakae rpeoa чешће да посматрамо оне којима. иде горе него нама, него ли оне којима изгледа да иде боље. Шта више, када наступе истинска зла, најбољу утеху (и ако она потиче из истог извора из кога и завист) пружиће нам посматрање већих патњи него што су наше, а нарочито дружење са људима који се налазе у истом положају, са нашим SOCUS malorum.š

Толико о активној страни зависти. За пасивну ваља приметити да ни једна мржња није тако свирепа и непомирљива као завист; зато, уместо да се непрекидно и ревносно трудимо да је подетичемо, боље бисмо урадили да је (као и многа друга уживања), због врло опасних последица, себи закратимо. — Има три аристократије: 1) по рођењу и рангу, 2) по богатетву, 3) по интелигенцији. Ова последња је управо најотменија, као таква се

и признаје, само ако јој се да времена; зар није још

Фридрих Велики рекао: јез Атез privilegićes гапдере а

а Завист људи показује колико се осећају несрећни ; а њихова непрекидна пажња коју обраћају на туђ рад показује колико им је дуго време. IHI.

! Tpeoa да уживамо у ономе што имамо, не правећи упоређења ; никад неће бити срећан онај кога мучи срећнији. Пр.

7 Уместо да гледаш колико има људи пред тобом, помисли колико су њих за тобом. Пр.

% Друговима у несрећи. Пр.