Srpski književni glasnik

117,

5 У 1

“OM SNA у

“

ГоспољЂаА Бовари. 585

лила да будете тако добри и наредите бакалину Камису да ми даје по мало сапуна кад ми затреба. То би и за вас било боље, да вас не узнемиравам.

— Добро, добро! рече Ема. До виђења, госпођо Роле!

И она изиђе, обрисавши ноге на прагу.

Добра жена испрати је до на крај дворишта, говорећи непрестано како јој је тешко устајати ноћу.

— Покадшто сам од тога тако уморна, да заспим на столици; зато би требало бар да ми дате једну фунту самлевене каве која би ми трајала месец дана и коју бих нила свако јутро с млеком.

Пошто је саслушала њено досадно захваљивање, госпођа Бовари оде; али тек што је прешла неколико корака, чу иза себе клопарање дрвених ципела, те се окрете: то беше дојкиња!

— Шта хоћете 7

На то је сељанка одведе у страну, иза једнога бреста, и стаде јој говорити о своме мужу, који са својим занатом и са шест динара годишње, колико му капетан...

— Свршавајте брже, рече Ема.

— Па ето, настави дојкиња уздишући после сваке речи, бојим се да му не буде тешко кад види да пијем каву сама; знате, људи...

— Биће је и за њега, понављала је Ема, даћу вам је!.. Немојте ми досађивати!

— Ах! драга госпођо, он, знате, има, услед рана, страшне грчеве у прсима; каже, да му јабуковача шкоди.

— Та похитајте, госпођо Роле!

— Дакле, настави ова и поклони се, ако не би било сувише тражити..., она се опет поклони, — кад хоћете, — и њен је поглед преклињао, — бардак ракије, рече она напослетку, па ћу њоме трљати вашој малој ножице, које су нежне као језик.

Кад се опростила дојкиње, Ема опет узе под руку Г. Леона. Неко време ишла је брзо; затим успори ход, и поглед јој случајно паде на раме младога човека, на чијем капуту беше. јака од црног сомота. Његова коса