Srpski književni glasnik

(Спиноза. 297

тела на душу; својим учењем о потпуном паралелизму модуса различних атрибута, објашњава Спиноза, откуд то да изгледа као да душа. утиче на тело и тело на душу. Кад се у моме духу јави жеља да покренем руку, рука се доиста и покрене, и то не зато што би моја жеља као такова покренула руку, већ просто зато што модусу жеље за покретањем руке у атрибуту мишљења. (духа) одговара молус покретања руке у атрибуту простирања (тела). И обратно кад спољна физичка драж произведе у мени представу, она то не производи непосредно, већ у ствари модусу датог предмета. у простирању одговара модус представе његове у духу. Постоји дакле потпун и апсолутан паралелизам међу модусима мишљења и простирања. Али, и ако постоји потпун и апеолутан паралелизам међу модусима мишљења и простирања, ипак тај је паралелизам потпун само кад се мишљење и простирање поематрају у целини, кад се посматрају као атрибути самог божанског бића. Људски дух који је само један малени део божанског атрибута мишљења, и људско тело које је само један малени део божанског атрибута простирања, не показују и не могу показивати потпун паралелизам својих појединачнх модуса. Људско тело као и људски дух, на име, врло су сложени модуси одговарајућих атрибута, и међу појединим модусима који су њихови делови, не постоји и не може постојати потпун и апсолутан паралелизам. Људеко тело као модус атрибута простирања стоји у узрочној вези са осталим модусима тога атрибута, са другим телима; према томе људски дух у својим представама представљаће не само природу свога тела, него и природу спољних тела, и то ће моћи само тако чинити ако ни једну ни другу не представља потпуно и тачно. Наше представе епољних предмета неће, према томе, бити адекватни (т.ј. истинити) представници њихови, наше сазнање, према томе, биће у односу на природу како нашег тела тако и спољњег света инадекватно. Наше сазнање телесног света биће само у толико адекватно у колико ми спољни свет бу-