Srpski književni glasnik
РАИ т ти ~ ,
5 ~ i
г vs ~
OON
Fi
ни Иги
оду оне ла,
и
и
ОТЕВАН ЛУКОВИЋ. 605
дина, ни осећање друштвене правде и емисао социјалнога преображаја као седамдесетих година, ни ону енергију и борбеност за ствар политичких слобода као што је било осамдесетих година. Људи се срозали, идеали се излизали, одушевљење се истрошило у дугим и мучним борбама, живот постао тежи, и нека тешка апатија пала је на све душе, и у таком хаосу једина ствар која је остала то је безобзирна курјачка борба за комад хлеба. Па онда онај трагични сукоб, који су руски писци моћно описали у својим романима, а који се и код нас бије, између јединке већ развијене, већ богате, са вишим моралним и интелектуалним потребама, јединке која хоће да буде слободна и да живи пуним, интензивним животом, и средине полу-источњачке, оскудне, апатичне, суве, мртве, вулгарне до очајности, најбеднијег гмизања по земљи, средине у којој се све удружило да убије сваку вишу мисао и свако јаче осећање.
Луковић је био један од људи који су хтели да живе а не да животаре, и стремили више од блата свакодневице. То је био човек оних далеких доба када су мачеви пасали и када се гинуло или за какву велику идеју или за пар лепих очију; сувременик Љубавних Судова у
Прованси, или еветлих и еплних дана Обнове, трубадур,
који је за три динара дневно имао да преписује акта о парницама око воденица пи царинским дажбинама. Он је патио од онога млаког, мртвог, сивог живота, без покрета, без топлоте, без светлости. „П ништа... ништа... ништа..., писао је он у своме дневнику. То је оно што убија. Дајте ми буре, вртлога живота. Моји су нерви јаки; моја је крв бујна; срце ми не уме полако да бије, машта да пузи. Живота!“ У једном писму једном свом другу: „Болесно раздражен, несрећан у своме неодређеном и несигурном положају, без ичега одређеног преда мном и око мене, без ичег јасног у магли кроз коју безвољно и апатично мичем, са страхом бројим часове и дане, завидим вама, вама на тврдом земљишту, вама на својој стази, на одређеном месту са кога јасно гледате