Srpski književni glasnik

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ. (9.)

30) Ниједан карактер није такав да би смео бити остављен самоме себи и пуштен да иде како хоће, него свакоме су потребни појмови и максиме које ће га водити. Али ако у томе терамо сувише далеко те хоћемо да од урођенота карактера створимо други, вештачки и нарочито стечен разумним размишљањем, онда ћемо се наскоро уверити да

Naturam expellas furca. tamen usque гесштес ·

Наиме, може човек врло добро увиђати истинитост некота правила за понашање према другима, може чак и сам такво правило изнаћи и згодно изразити, па ипак ће се у истинском животу одмах о њега отрешити. Али не треба услед тога изгубити храброст и мислити да је у животу немогућно водити своје понашање по апстрактним правилима и максимама, те да је најбоље пустити себи на вољу. Него с њима је као и:са. свима теорипским. прописима и упутствима за практичне ствари: правило разумети је прво, научити га вршити — друго. Оно прво се добија 'разумом, од једном, ово последње — вежба- њем, мало по мало. Ученику показујемо како се мећу прети на инструменту, како се дају и одбијају ударци рапиром: а он одмах, и поред најбоље воље, греши против наших упутстава, и онда миели да је немогућно пазити на њих у брзини читања нота п у жестини борбе. Ila ипак, све то научи вежбањем, мало по мало, уз посртање, падање и устајање. Тако исто иде и са правилима граматике у писању и говорењу на латинском језику. На исти начин постаје од глупака дворанин; од · усијане главе, фини светски човек; од човека искренога, закопчан. При евем том, таква самодресура, стечена ду.

7 Ма и силом да отераш природу, опет ће се вратити.