Srpski književni glasnik

Уз та њи ом... 11

се како My је лакше, и некако злобно п подругљиво гледао Тату.

Кад се болесник почео мало опорављати и сијела су постајала много живља. Почели су, чак, придолазити неки и из других авлија и доносити понуда, те се у соби готово није имало гдје ни сједети. Вина и ракије накупило би се у боцама по неколико литара.. И пјесме њихове разлијегале су се тада кроз читаву махалу!. Од[екнуле би изненада, разлиле се кроз ноћ, шириле се као дим под таваницом и тонуле негдје далеко, изнад комшијеких башта и винограда. Затим су се извијали усклици. мјешавина мушких п женских гласова, подврискивања и оштри звиждуци, као они са полицијске пиштаљке.. И опет пјесме... Опет усклици... И то се непрестано обнављало и отезало, обнављало се до у касну ноћ, да се најпошље. заврши једном дугачком пјесмом, пјесмом о Краљевићу Марку п црном Арапину, коју је пјевао Манојло.

— Дуго ће се причат' о болести Ђуриној, — говоpunu су понеки пролазници, застајкујући и ослушкујући. — Његова болес' веселија је, него нечија свадба.

— Барем слатко болује! — додавали су други.

— И лакше ће оздравит...

И Ђуро је заиста оздрављао и опорављао се све брже. Сам је доктор тврдио да ће се наскоро придићи.

(Свршиће се.)

CBET. 'КГОРОВИЋ.