Srpski književni glasnik

РОМАНТИКА. | 909

Дигла се с кревета свог и пошла у прамаљеће

У ноћноме руху ко лик од мјесеца зраке ткани,

Брала на прегршти свуд то хладно без мириса цвиеће. — А онда су нашли је мртву у освит јутарњи рани.

Је л' како чудан је свиет у домових живио оних 7

То племићко цвиеће ледно романтиком сада би звали. Нешто ћу рећи ти сад, да сребрено смиех твој зазвони: Још људи ти има тамо, што с љубави умриет би знали.

ДрРАгутИН М. ДОМЈАНИЋ.