Srpski književni glasnik

914 СРпски Књижевни Гласник. препире, страсно воли музпку; она има укуса за тоалету, за књиге, за добар намештај и код своје куће не би могла трпети Власићевих соба које маришу на чизме и на јефтину ракију... „И она је слободоумна, но у њеном се либерализму осећа сувишност сила, сујета младе, јаке и смеле левојке, страсна жеђ да буде боља п оригиналнија од других...“. Власића је заволела очигледно стога, што је судби света, невидљивом али постојећим законима живота, било угодно да се она са својом ведром и отменом природом роди и одрасте у таком углу света где у близини не беше осим Власића никога другога с ким би могла сјединити своје ведро п отмено биће.

Брат Зинин, огорчен поступком евоје сестре, долази у кућу Власићеву у намери да сестру води кући, но на првом кораку види да о том не може бити ни разговора. Он види да су ова два живота постала једна целина, а и сам не налази у себи карактера и снаге да покуша утицати на сестру, ла се из овог глухог угла, из овог јада и чемера врати у светле прилике свог отменог родитељеког дома. Полазећи кући, он се сетно загледа у овај нескладни пар. „Она стајаше до брата, лице у лице, и он се зачуди њеној лепоти, коју он досад као да није опажао. И то, што његова сестра, размажена, отмена, живи код Власића и са Власићем, поред незграпне и неукусне собарице, код овог стола на шест ногу, у кући,

чије собе миришу на чизме и на јефтину ракију — то, што она сад неће поћи са њим кући но ће остати овде да ноћи, — то му се учини невероватан апесурд.“

Но тај невероватни апсурд престаје бити и невероватан, и апсурд. Лепа, отмена, даровита. Зина остаје и на даље поред досадног Власића и, покорна неком непојмљивом али свемоћном закону живота, добровољно удружује своју светлу, поетичну природу са туробним, непримамљивим, увелим бићем досадног Власића... „Опростивши се са сестром и Власићем, Ивашин се замисли. Он беше дубоко убеђен, ла су они несрећна п ла не