Srpski književni glasnik
Па
Ђура ЈАКШИЋ као ПРИПОВЕДАЧ. 885 жевност имала, и то ради издаје „свете народве цељи“! Такве су ствари песника свлачиле са романтичних „гора одушевљења“ на којима је живео и бацале га у ругобне нозине и загушљиви ваздух сурове бирократске Србије онога времена. Због таквих ствари бујни лиричар постајао је горак п оштар сатиричар, престајао певати и почињао звиждати.
П.
Јакшић није био од оних, некада тако многобројних војвођанских Срба, који су прелазили у Србију са уверењем да као људи више врсте иду међу полудивљаке и да носе „просвешченије“, како је Бранко Радичевић иронично певао у „Путу“. Јакшић је дошао у Србију не на неко велико и добро плаћено место и у заветрину какве канцеларије, но у забачена влашка села у Црној Реци, на кукавну плату сеоскога учитеља. И у таквом положају, и са животом који је водио, он је волео Србију, „нашу малу Србију“, како он са синовљом нежношћу вели, и, са Милицом Стојадиновић-Орпкињом, он је био један од оних наших ретких романтичара којп је нису заборављали пли презриво гледали за љубав романтичне и поетизоване Црне Горе.
Јакшић је у ствари видео две Србије, једну Србију народну, честиту, младу и напредну, Србију сељачке масе народне и реформаторске и слободоумне млађе интелигенције, пи ту Србију Јакшић је волео са свим жаром своје душе која није знала за половна осећања, певао урођену чистоту и величину сељачке душе, све „либералне надежде“ и родољубиви занос који је Омладину
' тресао. Али он је видео и ону другу Србију, Србију сурово бпрократску и ниско цинцарску, Србију срамних и гнусних династичних борби и великашких ровења, Србију тајних фондова, плаћених листова, изузетних закона, преких судова, честих конфискација, „височајших ре шења“ и „жесточајших каштига“, Србију мртвих шиба, точкова, мацака и церића, врачарских рупа, шабачких
53"