Srpski književni glasnik
КИ ке ИСВОЧИЋ
БЈАНКИ.
По дворани сјајној сад већ нога твоја Несигурно гази и невешто ступа,
Док с погледа многих мења ти се боја Нељубљена лица, и срце ти лупа
Све јаче, а душа у незнаном миљу, Неслућеном срећом, и сластима купа.
Као кад се цветак од читава роја Неситих лептира узалудно брани, Бранићеш се залуд и ти, мила моја: Ласкање ће мушко мир да ти сахрани, И пре но се надаш летнуће лептири И теби ће доћи — очајнички дани.
Летнуђе лептири, одлетеће тако,
Пуни твога даха, осмеха и дражи,
И к'о што би цветић за медом му плак'о И твоје ће срце — залуду да тражи Оне тихе дане спокојнога доба
Којима би хтело себе да оснажи.
Искидаће стварност тад ружични вео Пред очима твојим што је дотле био И у правој боји живот ће се цео Показати теби. Као санак мио
Кад прекине јава, криво ће ти бити И плакаћеш горко — усред заборава.
С. Д. ПетрРовИЋ.