Srpski književni glasnik

ПИСМО ИЗ АЛПА.

(Крај.)

Ако не путујете сами, онда путујте само са женом коју волите. То је једини начин да се све осети, све разуме п да све добије своје место у вашој души. Ја сам путовао с том лепом девојком за коју Бог зна хоће ли је игде наћи ови редови. Мене, као једног старинског писца, увек у животу прогони или један ђаво или један анђео. Пољакиње имају једну нарочиту чар којој је немогуће одолети. Оне имају ону мачју гипкост и духовиту кокетерију Францускиње; често много од ерца и топлоте руске жене; нечег, и ако по мало књишког, од носталгије Скандинавкиње, и, што је главно, ничег од Немице. Уз све то оне имају нечег посебног, нечег што нарочито обележава друштво које има своју прошлост пуну трагичног. Францускиње не умеју никада бити приступачне тузи и сновима, а Рускиња никада онолико чедно брбљива, фриволна, лакома за емоције сваког рода, ни са онолико сензуалног ' и завођачког у гесту, у очима, и у гласу млаком и подмуклом. Ово су жене за ашиковање вечито и до старости, за свакодневне љубавне катастрофе у којима мора бити стила и литературе, и разврат у коме мора да има чедности, укуса, рафинерије. То су жене које најзад омрзнете, јер сте их и одвише много волели, и опет безумно љубите, јер сте их одвише много мрзели. И тако без престанка. Човек који воли жену која је већма верна себи него њему, налази душевне сласти у тој каприциозној комбинацији доброг и злог, великог и сићушног, са толико ефемерног у својим жељама и толико детињастог у својим страстима. На путу су таке жене драгоцене. Духовита жена чини сталан притисак на цео ваш ум и таленат; никада у таком друштву не пада