Srpski književni glasnik

Писмо из Алпа. 143

тај пут силази на брег Менлихен где ћемо стићи тек око поноћи у један шале за преноћиште. Хиљаду слатких катастрофа на том силажењу и бројању корачаји по путу који се не види од ноћи и понора. Уобразиља отвара бездане и онде где их никада неће бити. Моја је сапутница дрхтала у зими и њена је рука била као рука статуе; она је благосиљала добру руску степу и африкански песак, о бродолому говорила као о опери, и већ носила у џепу огртача једну пету своје цепелице. Остатак друштва ишао је за нама у ноћи или пропао у понорима.

Ноћ у Менлихену, у шалеу, где смо се најзад нашли сви, била је блага и тиха. Пред поноћ месец је изишао из леда. Глечери се лагано појавише мртвачки бледи у љубичастом своду. У једној долини, безмерно испод нас, гореле су још тихе ноћне ватре. То је Гринденвалд за којп смо у Интерлакену знали да је негде у висини. Ваљало је само склопити очи и одмах затим отворити их пред изласком сунца. Сву ноћ се чуо страховити тресак из глечера где падају санте од поноћи до подне, обарајући се увек пстим правековсеким утреницима. Та је хука ужасна, и изгледа да се руше читави спратови гранита. Ако санта помери тај вечити утреник, она однесе читаво село које срете на путу. То ноћно падање ледењака буди својим трусом оне који спавају, и буди их са трелетом. — Већ у мале јутрење сате небо се почело да крвави. Иза свих брегова распаљивало се у неки наранчасти пожар. Путници који су се те ноћи затекли у Менлихену на преноћишту, стајали су сад сви окупљени на брегу и окренути према истоку чекајући јутрењу ватру; наличило је то на неко друштво фети· шиста. Та ватра је одједном планула иза свих брегова у једној пурпурној киши која је поплавила и стење, и траву, и одела. Путници из Немачке који су и овде све учинили да се осете и да се учине несносним, и сами су заћутали. Глечери су били у огњу и диму од руменила. Наједном сунце се помоли са зракама што се као