Srpski književni glasnik

Писмо из Алпа. 145

учен сержан из тих ратова. Али срећом није све швајцареко у тим књигама, јер Бог изабравши ову земљу за себе није хтео да људска срећа овде буде у књигама. Швајцарска је најсрећнија земља, и та њена срећа, то је њена слава. Они који воле срећне, и којима је то довољно да воле, љубе ову земљу нежно и чедно, као своју,. или више него своју. Мене међутим нико није мање олродпо и расрбио него овај срећни народ, најравнодушнији и најстуденији који је икада постојао. Ја сам овде више него игде волео своје племе, народ који је, као митски Менелај, нашао толико лепоте у своме очајању и направио од евога бола читаву једну уметност... Треба видети мале у срећи па волети велике у несрећи.

Можла је лепота у алпијској природи цинична за човека, и она има један језик који се не да ни рећи ни научити. Природа овде хоће да човек заборавља људе и не' води рачуна о њиховој величини; она је овде усамљена, себична, самовољна. Све као да се у њој дешава због ње, и тај пантеизам има нечег јачег од срца и свести. Никада можда и нико неће моћи пренети у уметност један обичан дан из алпијских долина: ову далеку и вечиту хармонију вода и ову чудесну епопеју светлости.

Ј. Дучић.

10