Srpski književni glasnik

Свети Ллимо Морепловац. 181

„О народи реке,“ викну Лаимо живим језиком ове земље. „Чујте мој глас, јер вам дајем нов закон.“

Шапат прође целим народом, и кичме им се мицаху као у свиња.

„Ваши идоли су сребро и злато, дела људских руку; имају уста а не говоре; имају очи а не виде; имају уши а не чују; а немају ни даха у својим устима. Слични су њима и они који их праве, и евак ко у њих верује...“

„Не, не, он није наш бог!“ заурлаше свештеници народу, прекидајући пророка Христова. И велика граја настаде у гомили. Једна скочише на ноге, а други остадоше лежећи ничице. Глас Лаимов био је све јачи, и падао је с висине са тутњавом грома, а одјеци звонких храмова га одбијаху.

„Чујте реч правога бога, подругљивци који владате овим народом, змијски роде, надувене мешине, бубњеви који одјекују! Он ће сићи на вас сличан бичу, раздераће ваше месо, пролиће вашу крв по камењу, разбиће ваше кости као посуде од глине, као кору кокосову.

„Вајарски вештаци сви су празна таштина, и њихови идоли не вреде ништа; и они су сведоци да ови не виде и да немају свести. Одсеку један пањ, узму један његов део, и греју Ce њим, и пале њим ватру да кувају јело; и праве од њега бога, и обожавају га; праве вајарско дело, и клањају му се, и читају му молитве, и говоре: — Спаси ме, јер ти си мој бог. — Они немају никакве свести: и отврднуле су очи њихове те не виде, и срца њихова те не разумеју...“

„Ћути! ћути!“ проклињаху свештеници, с љутим покретима, с претњом на лицу. Идолопоклоници слушаху ; други долажаху из далека; на сваки покрет из гомиле се дизала потмула вика, као комешање морских таласа.

Пророк је наставио. Говорио је о једном живом богу, о богу великом, праведном, и вечном.

„демља дршће од његова гнева, а народи не могу да издрже његову јарост. Он шаље свој гнев на народе који га не познају, и на народе који не признају ње-