Srpski književni glasnik

200 ОРпски Књижевни Гласник.

преведе. Кад смо се једном у разговору око 1900 године дотакли Пушкина, дОмај донесе из своје књижнице мало Сувориново јубилејско издање Пушкина (1587). Свеске беху све неисечене. Ја расекох 1 и ГУ свеску и почех му неке песме читати у прозном српеком преводу. Њему се допаде такав начин читања и замоли ме да му обележим неке песме, које би вредило преводити на српеки. „Добро би било, — рече ми, — да још који 'пут заједно читамо Пушкина. Тако бисмо могли прочитати и за превод обележити повише песама. Тако је много згодније, но да их ја сам тражим.“

Змај није доспевао да чита сва или бар главнија дела оних песника које је кад преводио, но је, као што сам горе рекао, преводио оне песме које би му се при овлашном разгледању књиге допале. Како је он целог свог века бивао заузет уредничким и лекареким дужностима, друкчије није ни могао читати Многе је песме и повеће песничке производе преводио по савету својих пријатеља. Чуо сам ла је Тениснова Еноха Ардена превео по препоруци свог пријатеља, Г. Тоше Недељковића из Земуна, који му је и примерак Тениснове песме послао. Гетеову Ифигенију, Хермана и Доротеју, неке Хајнеове, а канда и Гетеове песме преводио је по препоруци свога кума, Д-ра Милана Шевића. Г. Шевић ми је причао да Змај, приступајући преводу Ифигеније, није уопште био ни познат са њеном садржином, но ју је непрочитану почео преводити и упознавао се са њеном садржином према томе како је напредовао посао превођења. У Г. Шевића има један, чини ми се досад нештампан, одломак Змајева превода Хермана и Доротеје. Ја сам скоро убеђен да је Змај n To дело Гетеово почео преводити, не прочитавши га предходно. Услед своје дуготрајне и тегобне болести, која или је сама била живчана болест, или је живчану болест имала за последицу, Змај није имао ни стрпљења да се подвргне таком послу као што је лектира поменута два Гетеова дела, која често захтевају напрегнуту пажњу и хоће да уморе сувременог читаоца. —