Srpski književni glasnik

944 СРпоки Књижевни Гласник,

с њоме и ишћерала је из куће.. Сјутра ће, знам, још виша брука пукнути и одјекнуће по свијем махалама... Опет ће свак по мени... Њу ће бранити, мене ће ружити... Па барем, кад осуђују, нек имају зашто... Ја сам, ево, дошла теби у кућу и овђе ћу остати...

Никола се осмјехну и потапша је по рамену.

— Ејвала ти кад си јој показала зубе! — рече, Ејвала ти и кад си дошла!.. Ти брату никад нијеси тешка, док се имамо чиме хранити... Како буде мени, тако ће бит' и теби, па куд ћеш боље!..

Газдарица Стака, која их је мирно слушала, не мијешајући се у разговор и не примјећујући ништа, као да тек сад разабра о чему се ради. Она се измаче из прикрајка, лагано им приступи и стаде међу њих.

— Па ти то хоћеш да оставиш и Саву и Савину

кућу — запита. — Нећеш му се више ни враћати 2 — Нећу, — пркосно одговори Милка и затресе коврџастим чупима. — Никад више!.. — А знаш ли ти да си се вјенчала с њимег — Знам.

— A знаш ли ти, да је, по нашем адету, вјенчана жена дијелила и зло и добро са домаћином 7...

— Прошло је то, — упаде Никола оштро и одмахну руком. — Било па битисало !...

— Тебе не питам, јер ти ништа и не знаш, — окоси се Стака на њега и опет се окрену Милки. — Знаш ли да је он домаћин, па те може и пребити к'о мачку а да му не смијеш ништа — узвикну. — Знаш ли како сам ја почитовала вашег покојног оца, који мени никад није теп'о ни милов'о ме к'о Саво тебе. Знаш ли“...

— Знам, — одговори Милка шапатом.

— Па рашта га остављаш 2

— Додијало ми.

— Зар би да свијет опет гракне на моју кућу к'о на поганску и да ми је некућом назове7 — запита Стака подрхтавајући и вичући све јаче, да се готово зацењивала. — Зар би тог... Видиш ли ти ове сиједе косе...

А и еј и је А

| 6 |