Srpski književni glasnik

еру

„и а а Авне ЖИЖИ У Рак 0. ; пе ги Велч

МАЈЧИНА СУЛТАНИЈА. , 247

'бијену тинтарницу, изнесе и некакво раскречено перо и

један чађав, мољцима начет листић хартије. Све то метну пред њега на сандуче, које му је, обично, морало служити мјесто писаћега стола. |

— Сједи и пиши, — рече му строго, пријетећи

претом и укрутивши му се иза леђа као џелат какав, —

пиши све што ти кажем... Ни слова да не прескочиш... Ако изоставиш ишта, нема на теби главе'..

— ...Нема на мени главе, — понови мали лијено, чешкајући се држаљем по глави, — нема на мени главе...

— Не говори, вего пиши! — окоси се Мара љутито и зврцну га по челу. — Пиши одмах!..

Малиша опроба перо на нокту, замочи га у тинтарницу и, исплазивши малко језик, измахну њиме два три пута изнад хартије.

— Јеси ли почо7 — запита Мара. — Штаг.. — Јесили поч'0 писат', бештијо !... .Тијено му напиши

све 'вако к'о што ја говорим: „Саво брате, жао ми је пуно на те и с тога ти пишем, да мало лакше подишем“.

— ..Да мало лакше подишем, — понови мали и размахну пером по хартији, да му се шкрипа чак до на авлију могла чути.

— Јеси ли готов 2

— Ево.

Мара принесе савијен кажипрет устима, зажмири

мало, замисли се.

— Пиши даље, —– настави, — пиши: „Ја ти не бих ни писала, нит' бих ти додијавала, да ме не гони љута невоља, к'о што ни сад ни прије никог гонила није. А невоља је голема, јер данас умало не изгубих главу, на своме рођеноме прагу, ђе ме мати родила и ђе сам ђевовање проводила... Твоја ме жена ишћера из куће к'о једну кучку и ла је још имала пушку, прело би ми пола

главе, к'о да је од траве...“

— ја сад не знам ништа што си рекла, -- промуца мади прекидајући писање, — Не знам..,