Srpski književni glasnik

ГЕТЕ И ГОСПОЂА ШТАЈН. 995

путу, како Гете каже, доноси нешто, преобразили су полако вајмарскога песника, и разбудили су оно што је одувек у његовој души дремало на дну. Први јасни знаци ове промене јављају се у одлагањима с повратком; залуд му она саветује у писмима, да не иде дубље у Италију и: на Сицилију, — крај свег уверавања како је жељан ње, како само због тога путује да би њој могао причати, и томе слично, Гете се тек крајем марта 1788 вратио кући. Он је додуше заиста много и на њу мислио; али су те мисли сад добиле један правац, који га је најзад удалио од ње. Једно место у једном писму из

Рима (од 21 фебруара 1787), пред полазак у Напуљ,

карактеристично је за то што кажем а можда и за цео овај одношај: „Висим о теби свима жилицама свога бића. Страшно је како ме често успомене раскидају. Ах драга Лото, ти не знаш колико се усиљавам и колико сам се усиљавао (мејсће (Grewalt ich mir angethan habe und arthue) H KaKO Me MHCaO Ja HHCH Moja (dass ich dich nicht besitze), Ma c Koje je crpaHe y3eo, rpe и гризе. Ma каке облике давао ја својој љубави према теби, увек увек. — Опрости да ти и опет једном говорим о оном што је толико задржавано и ћутало“. Да ли је одговор на ове речи, кад после неколико месеца (8 јуна) пише, како је на путу нашао себе и зна сад шта му недостаје: да је сва срећа само у томе бити цео, што он мора постићи, „јер пре бих желео смрт него живот каки сам проводио последњих година“г

Ко зна песме које су постале у то доба у Италији, међу њима и Гетеову омиљену: „Cupido, loser ебепзиишрег Кпађе“, лакше ће разумети промену код Гетеа, и пронаћи зашто се Гете донде није држао за цела човека: Додијала му је чедност последњих година и он је пустио пожуди на вољу. Уосталом он сам признао је херцогу у једном поверљивом писму (16 фебруара 1788), да се у Риму с почетка 1788 подао путној љубави. У том писму признаје он још и како се осећао скучен, док је са широког пута хтео ограни-