Srpski književni glasnik

| | :

ПРИЧЕ КОЈЕ СУ ИЗГУБИЛЕ РАВНОТЕЖУ. 133 трашњем миру, кога је хтео у целости и свом пространству да има. Није му требало да увери друге; други људи, и пре за њега имали су вредности само у колико су му били потребни, а сада му ннсу ни требали нити га се тицало њихово мишљење. Онај главни и једини, за кога је све и који је све, требао је да буде уверен и убеђен.

Вежбао се неко времеу индиферентизму, у потпуном неосећању, где је одсуство и мисли и осећања, чекао је стрпељиво и на послетку, неким финим, незнаним чулом, скривеним дубоко у лавиринту бића, осетио је да је час ту.

Тада, старајући се да се не узбуди ни толико колико је потребно за хладнокрвност, опрезно и споро,а ипак решено, приступи послу.

Када је, после пола часа, израдио математички задатак, без узбуђења, природно, на начин који је увежбао, стави уста цеви на слепоочну кост. Но сети се, — тренутак само пре тога тренутка, а тек му је сад дошло у свест, — да је учинио извесну грешку. ИМ опет полако, неузбуђено, достојанствено и мирно прегледа све, преради, извршио је пробу, и један задовољан, победнички осмех залепршао би се на његовим уснама, да га он није угушио снагом воље, страшећи се да ни најмањи део душевне хармоније, које је био свесан, не потроши у лудо.

Пошто је врло добро погодио место у које је гађао, испали још четири метка у патос, и мало за тим, а можда и у исто време — мишљења су разна, разлога има и заи против, — он је био мртав.

Цела ова ствар зачудила је много све људе који су га познавали: сви су га држали за хладнокрвна и паметна човека, неприступачна нападима малаксалости нерава и толикој, и ако само тренутној, слабости воље.

Када смо се мало повратили од чуђења које је укочило чудном, страшљивом језом све нас, осетисмо се, ми живи, чвршћим везама везани за себе, осетисмо неку заједницу осећања и недодређеног неког страха, и то је