Srpski književni glasnik

840 Српски Књижевни Гласник.

ленат није за одбацивање. И једна од најдражих похвала које је овај часопис добио за свој рад, јесте што се њему уписује у заслугу да је српску књижевност спасао од неплодних и бесмислених борба између појединих нараштаја.

У „Српском Књижевном Гласнику“ се увек тако мислило, и то остаје као једна од његових главних традиција. Г. Илић је сасвим супротнога мишљења и он види неке огромна супротне правце и крвно завађене школе у нашој књижевности, очајну борбу између „Модерне“ и „Старих“, нешто налик на оно што је код Хрвата. Г. Илић је можда као песник видовит, и види оно што ми други смртни не опажамо. Њему се хоће да у српској књижевности игра ни мало симпатичну улогу Г. Јована Храниловића у хрватској књижевности, да буде заставник традиције Старих Књижевних Идеала, (да се послужимс његовом интерпункцијом) против Модерне. За љубав става који му се допада, а можда да би објаснио цео низ својих књижевних неуспеха, Г. Илић измишља опасности и непријатеље, ствара питања која не постоје, креће препирке које немају никакве стварне подлоге. У пуном смислу речи: он „забада трн у здраву ногу“.

Ми можемо са задовољством рећи да је код нас било толико памети да су се избегле оне ружне и опасне борбе између појединих књижевних нараштаја, и да се писци код нас цене само по ономе што вреде, а не по ономе што мисле. Код нас је опште примљено мишљење да ми немамо толико књижевне снаге и излишнога времена да их расипамо у борби око празних речи и у сукобима између личности. Данас сваки иде по својој памети и својим путем, а његов рад и време показују његово право и његову вредност. Наши часописи широм су отворени свима поколењима и у њима су заступљене све школе. Наша књижевна друштва прихватају и младе као и старе. Колико јуче, Српска Књижевна Задруга, чији је председник Г. Стојан Новаковић, који је педесет година радио на књижевности, одлучила је да изда Г. Милу- _ тина Ускоковића, који је чистокрван модернист, и који је _