Srpski književni glasnik
СВЕТА ЦЕЦИЛИЈА.
Полако и претећи диже се зид облака; ваздух је омаран. Из грла стегнутих од страха цвркућу ласте. Ватре на ледини пушећи се, простиру се по земљи као кадионице.
Ветар дува пољем овса
и њиха бела брезова стабла;
Са зупчастих гребена црних облака непогоде одјекује као труба глас буре,
а одговор даје тамно црвено море;
тужним гласовима певају сестре —
На светом регистру њихових оргуља, брујећи, дубоко и тешко, свира пратњу, Света Цецилија, плава девојка.
На шкриљцу високих облака диже се високо у блажено плаветнило, бео град. Око његових торњева лете сребрни галебови,
Око златних решетки њихових прозора савијају се
високи љиљани, тешки од мириса и росе. Одсјајући шушти златом везена одећа
кроз јасну празничну тишину белих дворана обујмљене главе обиљем плаве косе, приближује се немо господарица ове самсће; Света Цецилија.
Њене руке, уске са кнежевским плавим венама, много су беље од мраморног четвртастог свода. 57
буда о УЗ АЉУМ
УУ ДР
у