Srpski književni glasnik

ОРО ЕР РЈТРВЕНУР ТЈ", „| ПА Е "ирро Б

њуру

180 Српски Књижевни Гласник,

— Па и ја трпим! Заборављате да су ми, при крају рада, по длановима искочили чиреви.

— И то је истина! Сваки мисли само на себе! Болестан је човек налик на пса. Како је хладно! Ала ме данас страшно боле зглавци, ала штрецају жиле!.. Кад ли ће смрт доћи» — кукаше крај огњишта Кутујахсит, пружајући рањаве руке ватри која је горуцала.

— Хоћеш ли да угрејем воде, баког питаше је Анка.

— Опет хоћете да ложите ватру! А ко ће од вас да иде у шуму за смрзнута дрваг Ког.. Можда ти, Анка, што имаш беле зубе! Велика госпођа, богаташица... Да се нисте усудили трошити дрва узалуд! Нема их, не дам! — викаше Мергењ, помаљајући из мрачнога кута своје лице као у вештице, уоквирено бичевима црне косе. Она се све ређе јављала међу болесницима, скоро никако није излазила на поље, непрестано је лгжала под хрпом одела и дроњака, чега је имала више од свих.

-— Боже мој! Шта се то сад чини на свету, међу људима! — јачао је Салбан. Па данас је празник, месојеђе... — Иду, походе се Јакути. У кућама смех, песме. Велика ватра пламти на огњишту. Мирише пржено масло, месо. Сви сити, весели. Загонетају загонетке, певају песме. Можда негде и свадбују.

— Сећаш ли се, Грегоре, баш је данас равна година како си ме узео у свој дом. Направио си био нову јурту. Било нам је добро, топло, весело. Дошли су су: седи. Сећаш ли се како смо врачали шилом, и на једанпут теби је испао црн пут. Али нико није веровао, сви су се смејали. Тако си био прикладан, здрав, волео си рад. Све смо имали што људима треба. А сад смо овде!.. Растурило се богатство наше, минула нам младост као дим — шапуташе Анка.

— Кад сам градио кућу, нисам знао да ће остати пуста, да ће се угасити наше огњиште. Мислио сам да ће се напунити виком и дечјим смехом. Сад нам је црн

“а