Srpski književni glasnik

ЗЕРО ДЕЦ

~

Ре У

фр 24 еавњни„ и" уче

Пру ДА

им УЗ

Ри мађ урин“

—-т=-= пират ен ут

--> -

РЦ

ад лав Ае

182 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

— Проклети 2... Од кога

— Тако је! По ваздуху лети, по води плива, у храни седи зараза и као рђа пада на људе.. Човек не зна, весео је, ужива... Авај, ужива! Често на пољу пуца мраз, девојке, момци јуре се, а ко кога ухвати може га пољубити у уста. То се зове „жмурке“, јер кад љуби, онда затвара очи. Или дотерује коње из ергеле... Али игре...

похватају се за руке па играју лепо у круг, певају песме, ·

а при промени се опет могу пољубити у уста. — Зашто љубити > — Глупа си ти, мала си... Кад порастеш велика... — Само ћу, Пронде, тебе љубити. Салбан и Кутујахсит смрде и страшни су. Мергењ се бојим. Грегор и

Анка на мене и не гледају. Само ти, Пронде. Само тебе ВОЛИМ.

— Ех, ех, неразумна си ти. Дотле ћу ја бити као Салбан, а можда и гори. Почекај, можда ће и теби Бог послати некога.

— ИМ он пусти стрелу, и стрела падне у Димњак. Он уђе у јутру да је узме, и види мене, занесе се, онесвести се; затим оживи, заљуби се, истрчи, седне на коња и оде и рекне родитељима: видео сам девојку, обрве као самури, очи као два црна птичета која лепршају златним крилима. Кад говори, кроз бело грло као да пролеће бели вивак, кад се креће, плови као сребрни вивак. Кроз белу одећу просијава месечинасто тело, кроз провидно одело просијава мило тело...

Пронд се смејаше:

— Добро памтиш све, девојчице. |

— Тако памтим, тако памтим,.. чим склопим очи, одмах видим.

— Одиста, људи, хајде да и ми данас празнујемо ! — рече изненада Пронд гласно, и устаде с клупе.

— Празнујмо, празнујмо! — поможе га Анка, прилазећи и она ватри. Нешто је жалосно данас. Наложимо већу ватру. Да донесемо дрва, шта ли>

— Домећи! — викну Пронд.