Srpski književni glasnik

СОЊА ВЕ

Рио ћи У 5;

у:

Удео Ро РА Кони

и“ф«

Дена“ АГА #. 185

— Свакад велим да је нама, губавима, грех мислити

на сутра — јекну Салбан. Бог није хтео да мислимо, те нам је одузео здравље.

— Гле ти њих! Побеснели сте... Ваљда сте сами2 Толико још недеља зиме! Ни дрва, ни хране... Мислите да ће вам општина опет послати2.. Гле ти њих! — нападе Мергењ на тај предлог. Но сад није могла никако да устаје, те је се нико није бојао.

Гозба је успела. Крај велике ватре огрејали су најзад своја озебла, рањава тела. Окупали се у јари с уживањем. Болесне, жмираве очи биле су пуне суза од усхићења. Укочене жиле су добивале пређашњу гипкост, и нису више осећали болове у зглавцима. Рибе су наготовили читаву хрпу.

— Бог шаље и нашим душама радост — шапутала је Кутујахсит. Пијани од ситости, брзо и тврдо поспаше. На кратко, на неколико часова у јурти умукоше јауци који иначе нису престајали чак ни у сну.

Пред зору проломи ваздух оштар, продирљив крик. Грегор ђипи први и трже за руку Анку.

— Јеси ли то ти, Анкар

И остали подизаше главе.

— Шта је тор

Јауци, али друкчи... не њихови јауци, но јауци пуни снаге и борбе летели су из тамнога кута Мергењина.

— Анка, иди к њој! -– шану Грегор дрхтавим гласом. Јакуткиња се брзо обуче, распири ватру и изгуби се у тамном куту. Крици за часак умукоше, затим се опет поновише пуни шкргута, гнева, молбе за помоћ. Уплашена се Битерхај грчевито ухвати за Прондову руку.

— Пронде, страх ме је! Тако виче!. А сад виче нешто друго... Пронде, Пронде!.. Да ми је да умрем!. Боже мој... То дете тако плаче. Мало дете изнела Анка крај ватре, а оно тако пишти, тако гпишти... Јесу лим њега људи истерали из света, те оно тако плаче, Прондег

— Хеј, Пронде, помози ми! — говораше брзо Анка. Загреј воде!