Srpski književni glasnik

при пре

Јо ЈАДА. 185

брезове коре, остала је у њему грудвица масла, сакрила сам је за тебе, Мергењ.

Пронд се почеша по глави, обу кожне чизме и изађе у трем.

— По правди би требало Грегор — гунђао је он. Чуло се како клопара и треска вратима од спреме, најзад уђе са јаким, хладним дахом ватре.

— Ху, ала је хладно! Ветрина дува, снежина пада, чисти нечије грехове!

— О, боже огња! Седобради Старче! Господе и Господару домова наших, заштитниче стада и деце наше! Прими малу жртву нашега вољнога срца, и даруј наси даље милошћу својом, шареном рогатом марвом, дугогривим ждребадма, мушкарцима снажних прстију, кадрим да зетегну лук, да вежу ремене, лепим девојчицама румена лица, плодних млечних прсију — мољаше се Анка, бацајући у пламен комаде од рибе, које је са цврчањем прождирао огањ.

— Воли то Старац, још како воли! — примети Пронд, климајући добродушно главом према димњаку. — Целу рибу сте му дали... целу рибу! — шану

жалосно Салбан, али му жена хитро запуши уста шаком увијеном у крпе.

— Не хули!

— И нашта ће нам шарена говеда, и дугогривна ждребад» Шта бисмо стим чинили... За мртвачки сандук требало је молити, за мртвачки сандук. А риба би потребовала — гунђао је старац.

Анка је за то време растопила масло у малој тавици, усула га у шољу и принела устима Мергењиним, која је полунесвесна лежала непомично на постељи...

— Напи се, жено!

Болесница, не отварајући очију, лакомо стаде гутати хранљиво и миришљаво пиће. У том отвори очи, погледа Анку зачуђено, па је оштро одгурну:

— Иди већ! Иди... кажем ти!

| | " |