Srpski književni glasnik

186 "Српски Књижевни Гласник.

Анка узе дете и оде у дно одаје. Но не оде мужу, који је лежао на постељи лицем окренут зиду, и спавао или се правио да спава, него седе подаље, на празну клупу. Дете се, увијено у дроњке, немирно кретало на њеним коленима, а она је кроз сузе гледала мрачну, плесниву, пуну ђубрета јурту, у којој су живи мртваци, погружени у полусан, тихо јечали.

— И ја ћу временом бити овака... Боже, смилуј се над грешним телом мојим, дај ми смрт брзу и безболесву...

Она није могла појмити како се десило те је она овде, те је цео свет за њу затворен, те никад и никуд не може побећи од своје невоље и од своје будућности. Храброст јој се ломила од тих мисли, као труло дрво под навалом ветра... Већ се с мањом но дотле одвратношћу сећала безносога Пјотручана који је, као годи онај, био сам. Сузе сажаљење према себи, крупне сузе кануше јој из упалих очију.

— Боже, Боже!.. Што си ме казнио овако оштро!

Плач је умири, обузе је клонулост и сан је стаде да мори; али није могла да се врати у постељу мужу. Преседе тако целу ноћ, ражаљена, ганута.

Бели дан завири кроз ледене прозорчиће у јуртуи обасја је мртвим сјајем. У том сјају бедност одаје, прљаве барице смрдљиве воде, које су светлуцале као комади разбијенога огледала, прилике болесника који су лежали по клупама, налик на скелете увијене у дроњке, указаше се са особитом грозотом.

Анка није видела ништа, није чула хуку ветрине кроз димњак, јауке оболелих другова, чак ни призивање Грегора који се на послетку предомислио и молио је да се врати. Спавала је слатко, с одојчетом на крилу, и благ осмех давао је ведрине њеном бронзаном лицу, са дугим сенкама од трепавица на бледим, измршавелим образима.

(Наставиће се).

Вацлав СЈЕРОШЕВСКИ, (С пољског превео ЛАЗАР КНЕЖЕВИЋ).