Srpski književni glasnik

БЕВАВОНАСИ,

Ја плакати нећу више, нит се јадати На судбину своју љуту, која сатире;

У прашину нећу више нигда падати: Нека живот, шиба, ломи, нека затире.

Нек се вије мач Демоклов, оштра челика, Нада мноме, раскида ме свег, без милости: Ја сузити нећу више: нећу гнилости; Мени патња суђена је, силна, велика.

За мене је пехар жучи, пуна зобница Грког једа и отрова; моје младости У муци су нашле себи среће, сладости...

Нека живот буде мени само гробница! "Он је знао родити ме, дићи, створити; Он ме има увек права и оборити!

НестоР ЖУЧНИ.