Srpski književni glasnik

208 Српски Књижевни Гласник.

У предигри Бјернсонова „Краља“ имамо за то при: мера. Ту се на једном маскованом балу Краљ земље приближује једној лепој, охолој, образованој госпи, и не познавајући је раније, и не окушајући да задобије њено срце, апелује на њена чула, описујући јој „хладовите, засвођене ходнике, са вратима у тамне одаје“ кроз која би хтео да је уведе Овде, доиста, не може бити ни говора о искушењу. Клара са гнушањем одбија његов позив.

Сваки ће додати, да је то од ње, као што се вели, врло красно; а гледати у томе нешто више, било би претерано. Ипак, то у очима песниковим јесте нешто изванредно заслужно, тако да он покреће цео духовни свет:

Ове гневне речи

Зову хиљаду племенитих духова, Хиљаде племенитих мајсторских дела. На месту, где су одјекнуле,

Ори се клицање и победне борије. Гомиле духова

Крстаре ваздухом који блиста,

Обале блеште непрестано у сјају сунца, А свет злоће дрхти

Од нечувеног миља.

Међутим, исто је тако по себи појмљиво, да поштена жена одбије оваку понуду, као што би било појмљиво, да поштен човек не прими мито. Само велика важност, која се придаје сваком појединачном случају полног устручавања, објашњава дивље усхићење духовног света, клицање које је спремљено у част једног човека, који је одбио мито, а мало мање би се претерало, кад би то одбијање први пут донело једном владару веру у некористољубље и чврстину карактера.

Писац може имати великих и ретких способности, па ипак да буде спречен да продре, и то или очигледним

а а

АЈ о ој маг о зла ава а