Srpski književni glasnik

БЈЕРНСТЈЕРНЕ БЈЕРНСОН. 209

контрастима свога дара са националним особинама свога народа, или истинским контрастом са ступњем развитка свога народа. Многи великани су под тим теретом клицали. Многи, слични Бајрону, Шелеју, Хајнеу, Хенрику Ибсену, беху оставили своју земљу, а још много је више оних који су у завичају остали, али се ненародски осећали. Код Бјернсона је сасвим друкчије. Њега норвешки народ, јамачно, није мирно признао; из почетка, што је по форми био нов, а доцније, што су идеје биле тако настране. Па ипак је његов народ и око њега и иза њега, као негда можда још око Виктора Ига. И Иго није толико Француз колико је Бјернсон Норвежанин. Његово име значи колико и норвешка застава. Он је у својим одликама и манама, у своме генију и својим слабостима, тако националан као Волтер и Шилер. Могло би изгледати, да је Ибсен својим одвојеним и плашљивим, озбиљним и затвореним бићем националнији од Бјернсона, светлог херолда будућности. Али да је чисто норвешко и оно што је отворено, разговорно, гласно, чак и дрскои живо, обилно је посведочила норвешка песничка школа ХМШ века, као и Вергеланд. С једне стране, његова вербална оскудност као уметника, његово осорљиво норвешко национално осећање, а с друге стране жива свест о једностраности и духовним потребама и невољама свога народа — та свест, која га је отерала скандинавизму, пангерманизму, космполитизму — све је ово у своме специјалном мешању тако национално, да он својом личношћу представља садржај народни. Он не преставља само критику, критику која жеже, као што је критика Тургењевљева и Ибсенова, већ опору и срчану

судбину, ношену љубављу, допадљиву без меланхолије.

Јер, он никада не види само зло у чије побољшање и крајње оздрављење не верује, никад порок у чије искорење не сумња. Он истински, слепо, верује у добро у свету, и има цео несавладљив оптимизам великог ла: коумника.

14