Srpski književni glasnik

да озона МЕ а ЕВО.

Ц у % ; У |

пеш т нил + +

210) Српски Књижевни Гласник,

И како он није могао понићи ни у којој другој земљи, још мање може да као књижевник успева ван своје отаџбине. Када су 1880 године немачке новине донеле вест, да ће се Бјернсон, сит домаћих распра, настанити у Минхену, писаше он у једном свом приватном писму: „Хоћу да живим у Норвешкој, хоћу у Норвешкој да се бијем и да будем бивен; хоћу да побеђујем и умрем у Норвешкој, —- у то будите уверени“.

Срећа је осећати се тако унутарње везан са својом отаџбином, кад га тамо благонаклоно разумеју. Тако је Бјернсон везан, и то односима који су дубоко у његовој природи. Он, који се толико занимао затвореним, усамљеним Микел-Анџелом, јесте дух сасвим супротне врсте. Он није усамљен, сем кад је сасвим сам (као од 1873 на своме добру у Гаусдалу), он је у највећој мери дух дружељубив и народски. Он се диви Микел-Анџелу, јер се уопште диви ономе што је велико, дубоко, жалосно и строго у људском срцу, али он нема ничег заједничког са осећањем усамљености великог Флорентинца. Он је рођени оснивач странака, и њега рано заведоше народски, страначки духови, као Вергеланд и Грунтвиг, и ако им није био раван својом пластичном, образованом снагом. Он осећа потребу, да буде средиште или жижа симпатија, и он нехотице ствара око себе савез, пошто је он сам огледало друштва, огледало савеза. Зато што је националан, он је дух народски. И то је назначење темперамента; он је народски зато што сам није одвсјен и префињен, зато што је из почстка имао на себи нечег суровог, нечег сродног гомили. Има духова, који почињу своју каријеру тиме, што говоре у име гомиле, и има духова, који до своје смрти говоре само у своје соп»

ствено име; има духова, који од почетка кажу „ми“, има

их, који од почетка до краја кажу „ја“, и опет других, који почињу са „ја“ а гаврше са „ми“, или обратно. Бјернсон се поред своје јаке самосталности осећао општим органом; он је мислио да њиме цео народ до речи долази,

џи

„“ ~