Srpski književni glasnik

28 Српски Књижевни Гласник. ОБРАД.

Није крива, није... ама... Она ми најближа, а ко ми је најближи на њему се искалим... М одма ми лакше... Мање јада...

Бошко.

Не ваља ти пос'о, Обраде... Ружно је то, брате...

Жену своју, па ударати !... ОБРАД.

А не љути се она на ме, ђедо... Зна она, да је то од невоље и ојађелости љуте... Лијепо то она зна... (Анђи) Ходи, Анђо! (Мекше). Ходи, кбка моја!

АНЂА. (Приступа му). Ево ме, бојџијо!

ОБРАД. (Меко) Боли ли те и садг

АнЂА.

Не боли... Прошло је...

ОБРАД.

Хајде попиј једну ракију, па ће све проћи... И не

љути се више... Хајде! (Анђа оде у кућу). Бошко. Хм... Не ваља ти посо, Обраде... Не ваља... Ти вазда бијеш, па се опет мириш... Рђаво је то... ОБРАД. (Одмахне руком). Жена је, — па лахко заборавља. Бошко.

Кад бих ја, од невоље, почо ударати, побио бих читаво село и три царева града... Ти барем знаш како ми је... Стар сам, изнемог'о, вијек један проживео, а никад никаква добра виђео нијесам...

ОБРАД. Ама ти си свет чојек, ђедо... Твоје је друго... Бошке.

(Наставља). Родио се у јаду, у мраку, у зулумима

големим. Убили ми Турци оца, док сам био дијете, а мати