Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ ко

осталом, он није од оних посматрача који су у стању да се некако издвоје од самога себе па да испитују, да их средина коју посматрају донекле проникне. Г. А. Драндар је видео напредак, али није у себи осећао оно што је довело до тога напретка у Бугарској за ових двадесет година. Он је само један хроничар-репортер, који је учествовао у политичким теревенкама у Бугарској.

И одељци о Србији, Грчкој и Румунији су такви, с том разликом што је он писао о њима по ономе што су писале више или мање добро обавештене новине.

Ово није прва него пета књига Г. А. Драндара о Бугарима. У свима својим књигама Г. Драндар је заступио државну политику Бугарске у Турској, па, дакле, и ону о аутономији Маћедоније. Он је заступао мисао о аутономној Маћедонији, којој би гувернер био најмилији син одбаченога султана Абдул-Хамида, Бурхамедин.

Много боље књиге о Бугарској за владе садањега владара Бугарске јесу: „Докладђ до Н. Ц. В. Бљлгарскил Кназђ Фердинандђ 1, од Министерскил Сљвђ“, Софија 1907. — Сеогосез Воцзаџе „Шзопе ди репџрје бшеаге дерш5 | опое јизаи'а поз јошт5“. Рапз, 1909. — Оеогсез Воцздие: „Гез сћепииз де Гег ђшаагез“, Рапз, 1909. Косев и Списаревски: „Аппшате штетанопа! ди Соптегсе де | Шдаизше ећ де Г Аопси шиге де 1а Вшсапе“, Софија 1909. — „Финансовитђ и тЂрговски вђпроси между Бљлгарил и Турцил“, од Н. Пиперова, Софија, 1909 године. У овим књигама ће се наћи лакше и сигурније релативна истина о Бугарској за последњих двадесет година, и ако и у књизи Г. А. Драндара има о многоме чему и несум: њивих и врло отворено казаних истина.

Ј. М. Јовановић.