Srpski književni glasnik

Позоришни ПРЕГЛЕД. 61 те једва видне, али толико осетне понизности. Сетите се оног нагласка створења које је патило сувише да може још мрзети, с којим Лулу показује кнегињи рану. Јесте ли осетили како је Лолета, видевши старог пријатеља, Рушара узвикнула као дете које бежи под окриље родитеља, и како то даје праву вредност те сцене ! И плач Лолетин, на софи, где је пала после оне сцене у другом чину 2 То је био плач наивног, бедног створења, скоро. несрећног детета, онакав какав треба да је плач мале, простодушне девојке са улице. Све је то далеко више говорено него речи. Јер, и у глуми, реч није ништа, него је главно оно што се у њу унесе: старо правило, али које се помиње само код уметника.

Сваки од уметника у трупи Г-ђице Доле оставља општи утисак паметне, размишљене и поуздане игре. Они су стојали испод свога првог члана, али је сваки изнео своје скромно, брижљиво израђено дело. Главни друг у игри Госпођице Доле, Господин Волнис, је симпатична појава и допадљив глумац, који има лепих проналазака, али пати од врло честе слабости глумаца у Француској: декламације. У последњем чину „Вихора“ Г. Волнис био је врло добар. Господин Пијо (Рушар у „Нагој Жени“) и Мајан (Шабран) су играли природно и просто, трудећи се да даду оне невидљиве али значајне одлике једног карактера.

ПРОВИЗОРНИ.