Srpski književni glasnik
Бег |
ПА
Око ПИСАЋЕГ СТОЛА. 85
Као што нас, на путу, нека мјеста привлаче више, а нека мање, тако и на овим екскурзијама по писаћем столу има одјељака код којих се задржавамо дуже и ра-
дије, и гдје смо сигурни да ће и послије овог претури-
вања свака ствар остати на свом мјесту. Такав је један
'одјељак фијока у којој чувамо писма оглашених вршњака,
с којима смо били у дописивању. Писама такове врсте код мене, додуше, нема у великоме броју; али колико их је, већином су од људи који су мом срцу драги и с којима се српска књига поноси. Споменућу само писма Ђуре
„Јакшића, Љубомира П. Ненадовића, Змаја Јована Јова-
новића, Симе Матавуља, Лазе Костића, Милана Ђ. Ми: лићевића, ЈЉубомира Недића, Алексе Шантића и још не колицине њих, који уписаше чврстом руком своје имеу у златну књигу наше књижевности и умјетничке елите. У колу ових пошљедњих заузимље одвојено мјесто мој
стари и вриједни побратим Влахо Буковац. А уз те до-
маће прваке, нашао се и погдјекоји страни великан чија ми је пажња, у своје вријеме, исто тако драга и утјешна
била. Неке је од њих, као на примјер Емила Кастелара,
Млађега Диму и Деамићиса, неумитна смрт отргла из нашег кола већ од дужег времена; други, као Мелхиор де Вогије,' Госпођа Жилијета Адам и гроф Дегубернатис, живи су и данас и славни у својим народима.
Моји читаоци виде е их нијесам обмануо, кад сам казао да ће ово бити прије путовање 0, него ли око писаћег стола. Но колико год човјек био вољан да, по-
"слије једне оваке шетње, своје утиске подијели са чи-
таоцима, има опет један закутак у извјесној фијоци, пред којим перо јавног раденика застаје као пред неком све-
тињом. То је онај закутак у ком се хране драгоцјене
мошти наших успомена осјећајних. Ма да нам је одавна иње на косу пало, тај се драгоцјени 4055ге/ не развезује
без неке потајне емоције. Кад смо из њега извадили и
1 И овај је чувени француски есејист и приповедач ненадно преминуо првијех дана овога месеца. М. Ц.