Srpski književni glasnik

Позоришни ПРЕГЛЕД, 921

онако какво је. С тим великом нескладом који су нам спремили Дарја и сам писац комада (јер, он се с њом солидарисао), ми се, из чина у чин, све мање интересујемо за крај, али га све више желимо. Ево га укратко: Бородачев се враћа анђелима, добро побеђује зло, „снажни човек“ је прогледао, свежина, срећа, блаженство, бенгалска ватра. Наравоученије целога комада је ово: Веруј у нешто, и оно у што верујеш мора победити. Дарја је веровала у љубав и добро, и љубав и добро победили су.

Као и свака друга млада драма, и руска драма носи свој стални проблемски карактер. Као и Анашема и Човечји Живош Леонида Андрејева, као и Царсшво Мрака Л. Н. Толстоја, као Деца Сунца М. Горког, као и неке Чеховљеве драме, и Љубав М. Потапенка није драма која има за циљ чисто уметнички циљ. Она, пре свега, има за циљ свој проблем, и тек у другоме плану уметност. Из тих разлога, о њој се не може много говорити као о правој драми. Њене личности су само но: сиоци извесних идеја, и крећу се по сцени само стога што те идеје не могу без њих да говоре; њене ситуације, као и личности, долазе као такве само стога што проблем има да се реши у том и том смислу анеу неком другом; њене карактеристике, и оне које се од“ носе на ситуације и оне на личности, имају тај исти аугоматско-марионетски карактер; њени монолози и диалози, њена директна и индиректна карактеристика, њен „јошт“ и „ргоседе“, — све то води проблему. Он је овде главно, драма је споредна. Из свих тих разлога, они који воле да слушају трактате из старих проблема наше савести имали су прилике, те вечери, да их чују из уста једнога апостола који с пуно уверења говори о њима. А то уверење и самоубеђење није било непријатно.

БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ.