Srpski književni glasnik

170 Српски Књижевни Гласник.

Ана се није бранила. Њу „проже сладост жарка“, пољупци почеше падати као киша, а Педро је страсно грлио. — Педро је био — то је последњи чин баладе дискретан, и друштву ништа није хтео да ода. Сутрадан, Педро је прошао на мазги.

А кад прође смех и шала

И умуче друштво цело,

Онда Педро с мазгв сјаха

И подиже ведро чело:

„У сватове, кроз три дана,

довемо вас ја и Ана.“

Ми смо нарочито аналисали ту његову, по нашем схватању, најуспелију баладу, јер се са њом најуспелије може да покаже како је Милорад Ј. Митровић драмски умео да схвата, инсценише и декорише, како је умео да нађе згодан материјал, лепо да га изводи и развије у си. туације, да га укрсти и, најзад и нарочито, бриљантно да поентира. Сем те баладе, нарочито треба поменути и ону романсу: Била једном ружа једна, просту, дирљиву и непосредну, која је тако јако коснула старога Змаја да је и на немачки превео. Тако исто, о његовом јаком дару за тај књижевни род говоре и Бег Алш-бег џи Ајка Ашлагића, као и Најтежи Грех. У тим двема мотив је узет из народних песама и, у том погледу, нарочито по томе колико се приближио народној романси, те две песме остаће класичне.

Све су његове баладе и романсе с изабраним мотивом, фантастичне су колико је потребно, просте су и простосрдачне, што је врло потребно, живе су, интересантне, пуне покрета. Он је умео својим баладама и романсама да да сав изглед и израз, цео пејзаж у коме се оне треба да дешавају и, уз то, да им да и онај нарочит миран тон и ритам којим оне дишу. Он је, уопште, имао дара за баладу и романсу, и многе од његових песама, нарочито од оних које још и могу да остану, за то су и добре што нису, највећим делом основног расположења, ништа друго до баладеле; то чак важи и за многе у