Srpski književni glasnik

ИВО ЋИПИКО. (+)

Прво, о солидним особинама талента Ива Ћипика. У том погледу, о Ћипику као пеисажисти треба прво го: ворити. Јер, то је једна његова особина у којој је он први међу свима нашим приповедачима. Та његова осо'бина условљена је већ самим тереном са кога Ћипико црпе своје историје и, нарочито, осећањем природе које је, као што смо видели, код Ћипика необично јако развијено. _ |

Ћипико је, дакле, најбољи пеисажиста целокупне наше књижевности. Његови пеисажи, схваћени и у целини и у детаљима, показују једну необично богату књижевну палету, даровито око да схвати један пеисаж по ономе што је за њега најкарактеристичније и, нарочито, много укуса. Његов је пеисаж, углавном, пеисаж под сунцем. Ћипико јакб воли рјетп алт што је сасвим логична последица његовог схватања живота и јако развијеног осећања природе. Његов је пеисаж увек ведар, чист и насмејан, као у правог луминисте: „Море је обасјано и непрегледно. Између њега и неба, у недоглед · ности, нема копче...“ (Крај Мора); „М сунце тоне, па је · запад у пламену, по пучини само часом заиграју огњене "змије, сјајне круне — и до мало на море пада сивкасти вео...“; „Један дио затона био је на сунцу, остало у "сјени... Све се је у томе сјају губило, само се је лијепо _разабирало оно живо зеленило морског бора и оно тамније маслиново...“ (Крај Мора); и кад зимски дан описује, Ћипико ће бити луминиста: „Лијеп је зимски дан.