Srpski književni glasnik

~ Њ „.

180 Српски Књижевни ГлАСНИК. «

шеније побуде код вођа Покрета, сматрао га само као дело учињено „под видом родољубија“ а из себичности ] и сујете првака и глупости народа. '

Јаче још него у песми „Година 1848“ Поповић је овакав суд о првацима Покрета изнео у комедији „Родољупци“ (122 књига Српске Књижевне Задруге), коју и назива, у предговору, „приватном повесницом Српског покрета“. Уредник овог листа држао је на „Стеријином Вечеру“, 30. децембра 1904, пре прве представе „Родољу“баца“ у Народном Позоришту, конференцију „о самом комаду, о добу на које се односи ио приликама у којима је писан“, и јасно је изложио неслагање Поповићевих идеја трезвеног национализма са идејама претераног и искључивог национализма вођа у Покрету. (Та конференција

1 Поповић, који је (да не помињем младићске преводе грчких Е револуционарних песника, Риге и других, у „Седмоструком Цветку борећим се Грцима“) у том истом „Даворију“, зборнику зреле поезије своје, штампао онако одушевљену хвалу грчком револуционару

Н Марку Бочарису (ваљда не тек само из уског, по оцу урођеног, А грчког патриотизма) -- не одобрава српску револуцију против Мау ђара! На први поглед, заиста чудно. Али није. Има ту разлике, и И он ју је јасно уочио и осетио. У грчком устанку на Турке, као и ~: у српском, „који је он такође ценио, гледа он борбу угнетаваног на-

рода против угнетачког народа. Цео турски народ, сваки Турчин, непријатељ је и угнетач хришћанског народа, и грчког и српског; међутим, између маџарског народа, као целине, и српског није тај случај. И српски и мађарски народ, па и немачки и влашки, и колико их још има у конгломератском царству аустријском, „паори“ и „пургери“, живели су дотле лепо, као колоније које се бар трпе ако се не воле, а у „једном мирном христијанском царству“ (како би Поповић рекао), и нису имали својих узрока да се крве, пале, један другом „режу дуван на темену“. Господа, „себичњаци“ и „сујетници“, заводили су их и раздражили једне против других. Поповић, пак, као миран и лојалан грађанин, који заиста није сујетно грамзио за високим частима („Моја Тежња“, „Даворије“, издање Српске Књижевне Задруге, страна 126), није то могао одобравати. Отуда он, који би без сумње одушевљено узносио једог Книћанина и Проту Ненадовића као јунаке у борби против угнетача Турака, не помиње у запискама својим (у Матичиној збирци број 59, страна 16) њихова јунаштва у Буни, већ само грабеж; колико је и шта је ко опљачкао и покрао од Мађара,

ПН ИЕ УРА