Srpski književni glasnik

Јован Ст. Поповић О ПАТРИЈАРХУ Јосифу РАЈАЧИЋУ. 181

штампана је у „Одјеку“ за 1905, бројеви 30, 36 и 42). Ту разлику истакао је и сам Поповић врло лепо у комаду, у сталном неслагању себичњака, сујетних и националних занесењака (Жутилова, Шербулића и других; Лепшића и Зеленићке) са објективним, трезвеним патриотом пишчевих погледа, са Гавриловићем, у коме је, управо, сликао себе, онако од прилике како га је непосредно оцртао вршчанин Лаза Нанчић у „Јавору“ за годину 1885 у приповетци „Мир у ратно доба“.

Како се карловачки патријарх Јосиф Рајачић највише истакао у Покрету, то је Поповић своје негодовање највише и излио на њега, као што је опет, на супрот томе, најпризнатније поштовање и одану љубав изразио према вршачком владици и свом личном пријатељу, Стефану Поповићу, који је утишавао узбуђене духове и одвраћао народ од Буне, те „гоњен и мучен“ оставио „беда пуни свет“ 6 јануара 1849. („Даворије“, страна 115).

Објективни, тихи, прибрани Поповић готово сасвим испада из тона своје поезије и јетко, жучно, злурадо просипа своје прекоре и грдње чак (назива га авешп) на Рајачића у песми „Сујетнику“ („Даворије“, 60), не отворено, али у доста провидним алузијама. Та песма, која на први поглед изгледа као да је упућена коме од светских освајача, Наполеону или ком другом, циља заиста на Рајачића. То се, боље, види из ових неколиких стихова:

(17) На добре бацам Проклетства гтромел

(27, 28) На блага дела, не на злости,

За Благослов прави слази;а

1 Добри су, поред других, владика будимски и бачки, Платон Атанацковић, и већ поменути песников пријатељ, вршачки владика, · Стефан Поповић, који нису одобравали Рајачићев рад; свакако не ентузијаст и фантаст, Стратимировић, командант српских устаника, који је хтео оцепљење и од Аустрије а кога је, као и све с њим, проклео патријарх у Тителу.

2 У овом, као и у ранијем стиху, има алузије на ратну прокламацију патријарха Рајачића у години 1848 („Јосиф, патријарх и привремени управитељ народа, народу Војводовине српске“. Штампано у Београду).