Srpski književni glasnik

184 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

То несташан! наш не уме“ јарац, Већ науми стаду своме дати Други правац. „О ви, луде овце,“ Браду гладећ јарац проговори; „Ви сте Храна за ловце; Ко пре стигне, тај вас мори. Онај музе, онај стриже вуну, И најпосле под нож мећу, Нико нема баш тако злоудну, Као миз срећу: Хеј врх!" оне стрмене планине! Каква ти је паша! Ту је стара земља наша, Сваки мора капу да ти скине. Што видитеб овде ропство Тамо је! господство. Зато оштров сви на ноге, И како је слоге, Први ћемо ми на свету бити!“ — „Ура“, викну овце, „добро вели старац“, Па се“ слегнуз на брег без обзира," А острагу! јарац С наочарма!: командира.

Ал да видиш јада Од нашега стада Кад се дубље у планину пусте: Ова ноге од шљунка подбила, Она вуну трњу оставила,

1 немиран. трпи. ви.

-њ– = >

на једној високој планини, Нит сме когод да те кињи.

о"

% трпите.

~

ћемо уживат. 8 сложно.

' потегну.

19 безобзирце.

И за њима.

12 Сам на коњу,