Srpski književni glasnik

Јован Ст. Поповић О ПАТРИЈАРХУ Јосифу РАЈАЧИЋУ. 185

Тамо нека од умора пада, А друга је! опет заблудила“ Међу гранез густе, Једним словом свака страда. Јарац твши овце Да без жертве ништа бит не може, А међутим већ је збринуо новце Ако% 6' дошло до његове коже.“ Уз пут вуци још ударе, Те млоге сатаре, Када тако једва част малена На врх брега успење се, Измучена, изнурена Од ужаса препадне се. Паше мање него што је било, Из све к томе жалосно и гњило. „Зар је ово та срећа,“ Кликну овце из свег грла „да које нас“ толика несрећа Раздирала“ и сатрла: Камо паше, камо оне славе : 0, ми, луде главе, Да се слепо поверимо јарцу И јошт к томе старцу !“ Јарац рекне: „Заиста сте луде Кад на срећу ви с тужите, | Еда л, болне, не видите Лепа дрва, густо лишће свуда 23 Што вам драго, за мене је добро !“

И. 1 ве.

| 2 изгубила.

| - з Писаљком додао (уређивач рукописа): Варијанта: „Међ' Б- шибљике“.

Б-- а За безбедност своје коже. | 5 И јошт к томе суво и немило.

“

8 је. " Жалосне. 8 Изоставио целу строфу: Па на предње одупре се шапе И комотно почне лишће брсти; А овчице напусти Нека гледе како ће им бити,