Srpski književni glasnik
ЈУРЕ. У ПИ > "
САР АДА КОН
КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.
Књига ХХУП, БРОЈ 11. — 1 ДЕЦЕМБАР 1911,
ОВА ЕРИ ЈЕ Те ОСМЕ. (Крај).
Хукну и попостаде, а мртав га зној обли. Очи му се отеше на полусмрзлу и укочену вјереницу која ни гласа од живота од себе не одаваше. Ту, јунаку, пуче срце живо, немаде кад мислити О себи и свом спасењу, но брже-боље скиде кабаницу са себе, те у њу, баш као мајка чедо у повоје, зави своју прстеновану несуђеницу. Руке му полећеше на колан, иза кога извади револвер, и покуша да га омакне и зовне у помоћ. Али му руке толико испрезебле, а прсти се укочањили и онеспособили, да не мога чарка подићи. Грло га издало, и само што му неки слабачак и полумукао храпат, баш као кад бућне сачма у пачји вир, зашкргута у грудима и зачегрља по зубима, и утону у фијук паклених вјетрова као кап у море.
Очајан а љут као рис, Оташ завитла револвером у провалију: — Ето ти га на! Кад не служиш онога чи“ си, а ти иди ђаволу у јаму. ИМ, почем се мени кад треба не нађе у невољи, нећу ни други да ћефира с тобом брез
51