Srpski književni glasnik
|"
544
Српски Књижевни ГЛАСНИК,
Где прах звезда сребром мије васидну, И урликну: „Жене!“ Док његове очи немо у мрак тону.
Пуне топлог сна су, велом обвијене Промицале, пуне мириса и нара, Робињице топле, босе и румене.
Бљештала је светлост и била је јара! И густ задах вина и знојавих уда Био је уз луду игру пјаног цара!
Звонио је бакар и музика луда. Вртом игра пламен, дршћу стабла гола, А просуто вино из стотине суда
Кључа, ври ко врела, расточена смола. Цар дохватив Псалме три пут у њих пљуну, И баци их у дно оргијскога стола.
Сосала и харфи бесни оркан груну, Док је бела тела, пијана и врућа, Цар резао нсжем, да сласт лоче пуну
Из крвавих уда и раздртих плућа. Колутаве очи, светле, никад сите, А увела уста гризу тела мрућа...
„Доста! Гаси луче, спржи цвећа ките! Свежине ми дајте и свечаност мрака ! Смрди крв и уље и свилене рите!
Мира, вечна мира, без животна знака! Дајте ми да сањам оно што бих хтео, Ону жену чисту к'о дан из бајака.
Видех је у реци у дан пун и врео, Где се прозре сунцем прожмана до сржи. И Господ би пијан крај ногу јој мрео.