Srpski književni glasnik

ИСтТоРИЈА МОЈИХ КЊИГА. 173

хтео изнети у главним подвизима његовог јавног и у сићушним појединостима интимног живота, дајући споредну улогу, улогу Бомпара који подражава и претерује његове гестове, његове „перјанице“, другом јужњаку, Мирату из Каора, јадном че"ститом Мирату, који се дао ухватити и прибити уза зид зато што је и он хтео да покуша свој мали повратак с Елбе.

Али оставимо историју коју нисам лаписао, коју можда никад нећу имати времена да напишем, и вратимо се на роман Нуму, који је изишао већ пре неколико година и у коме се многим људима из мога краја учинило да су познали себе, мада је свака личност у њему од комада и парчади. Један једини, и, као што је требало очекивати, најсмешнији, најне: вероватнији од свију, баснословни и бунцајући Бомпар, ћутљиви и повучени јужњак, код кога постоје само експлозије, и чији проналасци превазилазе сваку меру, јер визијама овога маштача недостаје опширност у речима или писању која чува од експлозије. Код нас се тај тип Бомпара налази често, али ја сам добро студирао само свога љубазног и милог друга, с којим се на булевару сусретао често, и коме појава Нуме није проузроковала ни мало љутње, јер са гомилом романа који бујају у његовом мозгу он нема времена да чита романе других.

Код добошара Валмажура има неколико црта истинитих, на пример причање; 70 ми је дошло ноћу... од речи до речи, ухваћено је са његових простодушних усана. Ја сам на другом месту испричао смешну и жалосну епопеју овог Драгињанца, кога ми је мој драги и велики Мистрал једног дана послао с овим речима: „Упућујем на тебе Бисона добошара, крмани његовом лађом“, и многобројни низ неуспеха које смо Бисон и ја имали, уз његову свиралу, по салонима, позориштима и концертима париским. Алиево праве истине, коју за његова живота нисам смео рећи из страха да му не шкодим, и коју казујем сад кад је смрт разлупала добош, ресате! и црном земљом запушила три рупе његове фрулице. Бисон је био само лажан добошар, скромни грађанин с Југа, кларинета или мала труба у општинској банди, и он је, разоноде ради, научио и усавршио употребу свирале и „масете“ старих сеоских светковина Провансе. Кад је дошао у Париз несрећник није знао ни једну сеоску арију, ни поздравне свирке пред зору, ни фарандолу. Репертоар му се састајао само из увертире